Mar­ko Še­lić Mar­če­lo pri­pre­ma naj­ve­ći kon­cert u svo­joj ka­ri­je­ri, za 10. ok­to­bar u Ha­li spor­to­va, a se­bi i svo­jim sa­rad­ni­ci­ma po­sta­vio je za­da­tak da im to bu­de naj­bo­lji na­stup do sa­da. Svo­jim sa­rad­ni­ci­ma Mar­če­lo je na za­ni­mljiv na­čin po­sta­vio iza­zov i opi­sao vr­stu tru­da ko­ji že­li da iz­vu­če iz svo­jih lju­di: „Za­mi­sli­te da će vas 11. ok­to­bra uda­ri­ti ko­la i da je ovo 10. ok­to­bra po­sled­nje što će­te ura­di­ti.”
- Mo­raš jed­nom da pro­baš da se igraš ne­čeg ta­kvog, a uči­ni­lo mi se da je pe­ta plo­ča do­bar po­vod za slo­gan ko­ji ovih da­na vr­ti­mo – Do­šlo vri­je­me da se pre­bro­ji­mo – da vi­di­mo ko­li­ko ima pu­bli­ke za­in­te­re­so­va­ne za ono što ra­di­mo - pri­ča Mar­če­lo.
Pre­ma nje­go­voj ocje­ni, pu­bli­ka gu­bi sve što je al­ter­na­tiv­no, a ši­re shva­će­no, ono što se ne ba­vi ki­če­ra­jem i šun­dom, zbog če­ga ga po­seb­no i za­ni­ma ka­ko će pro­ći pred­sto­je­ći kon­cert.
Pro­sla­vlje­ni re­per i tek­sto­pi­sac na­sto­ji da po­mje­ra is­klju­či­vo svo­je stan­dar­de, da sa sva­kim kon­cer­tom i al­bu­mom „ode na ne­ko mje­sto na ko­me ni­je bio, jer bi u su­prot­nom to bi­le re­pri­ze”.
Ko­men­ta­ri­šu­ći svo­ju pu­bli­ku, vi­še­stru­ko ta­len­to­va­ni umjet­nik ci­ti­rao je Džej­msa Džoj­sa:
-Ma­šta­mo o sa­vr­še­nom či­ta­o­cu ko­ji pa­ti od sa­vr­še­ne ne­sa­ni­ce- ali sma­tra da u prak­si stva­ra­lac ne mo­že da pre­vi­še usmje­ra­va ko će bi­ti sa­go­vor­nik nje­go­vog dje­la.
-Na mo­jim kon­cer­ti­ma pu­bli­ka je vr­lo ša­ro­li­ka, sta­ro­sna gra­ni­ca ra­ste od pr­vih ka po­sled­njim re­do­vi­ma - ka­že Še­lić.
Iako se do­bar dio dru­štva mo­že pro­na­ći u nje­go­vim sti­ho­vi­ma, Mar­če­la, či­ji je knji­go al­bum „Na­pet šou” za mje­sec da­na do­ži­vio pet iz­da­nja, ne za­ni­ma­ju tu­đi gla­so­vi, ni­ti se­be vi­di kao ne­či­jeg iza­sla­ni­ka jer mu to vi­še zvu­či po­li­tič­ki ne­go stva­ra­lač­ki.
Mar­če­lo ka­že da ne raz­mi­šlja o žan­ru u svo­joj mu­zi­ci pa ne že­li da ko­men­ta­ri­še tre­nut­no sta­nje hip-ho­pa, sa ko­jim ga po­is­to­vje­ću­ju, ali o al­ter­na­tiv­noj mu­zi­ci ka­že da joj ne­do­sta­je stav.
- Haj­de da ne bu­de­mo ono pro­tiv če­ga se bo­ri­mo, da se vra­ti­mo sta­rim tak­ti­ka­ma, da­kle, ja ni­sam ono pro­tiv če­ga se bo­rim, jer da je­sam, on­da ta bor­ba ne­ma smi­sla, on­da se mi ne raz­li­ku­je­mo. To je ono što mi ne­do­sta­je, što je bi­lo ja­sno ra­ni­je- is­ti­če Mar­ko Še­lić i do­da­je da je stav ka­te­go­ri­ja ko­ja odav­no tro­ki­ra.
-Ka­da Džor­dža R. R. Mar­ti­na pi­ta­ju ka­da će no­vi tom Pje­sme le­da i va­tre i za­što se ne de­si ovo ili ono, on od­go­vo­ri: ‘Ja se tru­dim da ga­jim pri­ja­tan od­nos sa či­ta­o­ci­ma, ali ovo i da­lje ni­je de­mo­kra­ti­ja. Ja od­lu­ču­jem šta će se de­si­ti ju­na­ci­ma, na ra­dost ili tu­gu či­ta­la­ca- pod­sje­ća re­per.
Tu po­sto­ji, ka­ko ka­že, fi­na raz­li­ka iz­me­đu po­što­va­nja i ono­ga da on ima od­go­vor­nost da ne iz­ne­vje­ri ono­ga ko je to do ju­če slu­šao i do­da­je da se tru­di da nje­go­va pri­ča bu­de kom­pakt­na, da se vi­di, iako eks­pe­ri­men­ti­še mu­zič­ki i sa te­ma­ma, kao i da su sta­vo­vi sto­žer ono­ga što ra­di.
Ono što ra­di, Še­lić no­si u se­bi i ni­kad ni­je raz­mi­šljao da po­sto­ji iz­bor.
- Pri­lič­no sam uvje­ren da po­sto­je bar dva te­re­na gdje je pot­pu­no ne­mo­gu­će sla­ga­ti ko si, a to su stva­ra­la­štvo i seks. Ko god po­ku­ša da na ta dva fron­ta sla­že, br­zo će se po­ka­za­ti ne­vje­štim, ma ko­li­ko mi­slio da je vješt. Ne vi­dim da dru­ga­či­je mo­že, ti je­si svo­je stva­ra­la­štvo- na­gla­sio je po­pu­lar­ni ko­lum­ni­sta i pi­sac.
Ne­ga­tiv­ne ko­men­ta­re, ko­je je iza­zvao nje­gov ne­dav­ni in­ter­vju, pri­pi­su­je bo­to­vi­ma: „Zna­mo svi o če­mu je tu ri­ječ, čim vi­diš ta­kvu na­va­lu, a pri­je je ni­je bi­lo. Ni­sam ja tu ka­zao ni­šta što ne go­vo­rim ina­če, ne mo­žeš on­da da ne mi­sliš da je ne­ko dao in­struk­ci­ju da to ta­ko tre­ba.”
Pri­zna­je da se ne tre­ba za­lu­đi­va­ti da umjet­nost mo­že po­bi­je­di­ti ne­u­mjet­nost: -Po­pu­lar­na kul­tu­ra ne mo­že da se bo­ri pro­tiv po­pu­lar­ne ne­kul­tu­re. Ono što se mo­že i što tre­ba ra­di­ti je­ste ne sje­dje­ti skr­šte­nih ru­ku i ne pri­sta­ti na onu ču­ve­nu ‘Ako ne mo­žeš da ih po­bi­je­diš, on­da im se pri­dru­ži’. Tre­ba da bu­de ‘Ako ih ne mo­žeš po­bi­je­di­ti, ni­po­što im se ne­moj pri­dru­ži­ti’.
Mu­zi­čar ko­ji je ove go­di­ne no­mi­no­van za MTV Best Adria Act na­gra­du, za­jed­no sa du­om „2Cel­los”, Da­ni­je­lom Kaj­ma­ko­skim i ben­dom „Hlad­no pi­vo”, pod­sje­ća da je umjet­nost tu da po­ka­že dru­go li­ce svi­je­ta, da na dru­gi na­čin ko­mu­ni­ci­ra sa lju­di­ma i da, što re­če Na­đa Higl, pli­va svo­ju sta­zu i po­sti­že sop­stve­ne re­zul­ta­te.
Na­kon kon­cer­ta na­sta­vlja rad na tri­lo­gi­ji Mal­te­re­go, a mla­di­ma pre­po­ru­ču­je no­vu knji­gu Vla­di­mi­ra Kec­ma­no­vi­ća Osa­ma, stri­po­ve Ve­se­log če­tvrt­ka, za ko­ji ra­di, kao i mu­zi­ku no­vog ben­da „The Arcs”.
Pri­re­di­la: A.Š.


Do­bre mu­zi­ke je vi­še ne­go ika­da

Na pi­ta­nje da li mu­zi­ka za­i­sta umi­re ka­ko tvr­di u pje­smi Muk, kan­ta­u­tor pri­mje­ću­je da je „do­bre mu­zi­ke vi­še ne­go ika­da, i u tom smi­slu ne umi­re, ne­go bu­ja, ali do­stup­nost i pre­pla­va či­ne da se in­te­re­so­va­nje iz­gu­bi i da se no­vi lju­di za­li­je­pe za ono što im se naj­vi­še gu­ra u nos, oči i uši”.
- Ono što je gur­nu­to u pr­vi plan vr­lo se uda­lja­va od mu­zi­ke i stva­ra­la­štva bi­lo ko­je vr­ste. Ta­ko ja po­ne­kad imam kul­tu­ro­lo­ške šo­ko­ve. Pri­je ne­ko ve­če, u jed­nom fi­nom ka­fi­ću gdje vo­lim da po­pi­jem ka­fu, bi­la je sred­njo­škol­ska žur­ka. Ka­kav je to ‘sa­un­trek’ pa­kla bio, ka­kva je to ne­mu­zi­ka, ne­sti­ho­vi i ka­kvo je to odu­še­vlje­nje na nji­ho­vim li­ci­ma dok to ide?!- pri­ča Še­lić.